Naša politika

Naša politika

Naša politika držaće se 35 pregovaračkih poglavlja Srbije sa Evropskom unijom.

Nudićemo stavove koji se odnose na sve aktuelne izazove.

Reagovaćemo na svaki pritisak na političke, ekonomske i kulturne slobode.

Uvereni smo da nisu potrošeni svi naši kapaciteti za promene. Promene  koje će nas učiniti srećnijim, slobodnijim, uspešnijim. Ali te promene možemo ostvariti samo dobrim planom, organizacijom i saradnjom sa onim evropskim sistemima koji su već prošli put koji je i dalje pred nama.

Istekle su gotovo dve decenije XXI veka. Danas nije moguće nuditi zatvoren, trajan politički program. Politički program mora da komunicira i s promenljivim potrebama društva, i sa složenom globalnom stvarnošću. Svet je sve brži, ćudljiv, nepredvidiv. Suočavamo se i s globalnom i s lokalnom političkom regresijom. Zahvaljujući razvoju tehnologija, finansija i tržišta, sve je više sloboda i  materijalnog bogatstva. U Evropi je, međutim, počela posustajati spremnost da se lične slobode i interesi povere državnim i tržišnim institucijama, i demokratskim procedurama. Tu zbunjenost koriste populisti koji uvode represiju umesto demokratske i građanske odgovornosti. Odustajanje od primene zakonitosti, od institucija i procedura, slobode i prava prepušta pojedincu.

Suočavamo se sa odsustvom racionalne izvesnosti i svake optimistične perspektive srpskog društva koje se ubrzano popunjava starima, bolesnim, radno nefunkcionalnim i funkcionalno nepismenim. Suočavamo se s društvom koje napuštaju mladi, zdravi, radno sposobni i funkcionalno pismeni. Društvo posrće pod sopstvenom nespremnošću za evropsku i regionalnu integraciju, za pomirenje i zajednički život sa susedima, za primenu zakonitosti i ustavnosti, za četvrtu tehnološku revoluciju. Naša nesreća su i svi naši apsurdi. Nove generacije ne žele ulazak u Evrpsku uniju, u kojoj, istovremeno, vide svoju ličnu budućnost svi koji su spremni na odlazak. Dok životarimo na periferiji uspešnog, razvijenog sveta, suočavamo se s političkim neredom i društvenim kolapsom. Dok maštamo u povratak u sovjetski lager, beži se ne samo u Nemačku, Francusku, Ameriku, beži se i u države koje su pobegle iz istoga lagera, u Sloveniju, Češku, Slovačku.

Nemamo više vremena da žalimo za propuštenim šansama, za počinjenim greškama: nasilno rasturanje Jugoslavije, traljave reforme, restauracija najgore nedavne prošlosti. Šansu su 2000-2001. dobile demokrate, i život je postajao nepovratno bolji. Šansu su 2012. dobili, ponovo, i radikali, i život su učinili nepovratno nepodnošljivim. Razumna upotreba prošlosti, i razumni pogledi u budućnost nameću prioritete koji ne dopuštaju potrošnju vremena koje smo toliko puta već izgubili:

  • EU i NATO
  • Pridruživanje razvijenim evropskim ekonomijama
  • Nova susedska politika   
  1. Evropska unija je, u toku pregovora, i u prvim godinama nakon integracije, jedini garant reformi, primene zakonitosti i ustavnosti, izlaska iz samoizolacionizma i ujedinjenja svih jugoslovenskih naroda. NATO je jedini garant kolektivne bezbednosti, pre svega od snaga koje su uništile Jugoslaviju, a prete da Srbija i Beograd budu njihova poslednja uporišta u odbrani, po svaku cenu, propale sovjetske politike, ekonomije i kulture. NATO je garant, regionalne bezbednosti, razvoja naših oružanih snaga po najvišim profesionalnim standardima, za opšti tehnološki i ekonomski razvoj. NATO je okvir političkog partnerstva sa SAD, najveće pojedinačne svetske ekonomije i vojne sile, države koja je, kao i EU, otadžbina generacijama naših iseljenika.
  2. Jedina uspešna socijalna politika koja će se razumno suočiti sa zastrašujućim siromaštvom i opštom zaostalosti mora se zasnivati na vitalnim kapacitetima realnog ekonomskog i tehnološkog rasta. Potreban je brži rast nacionalnog proizvoda od proseka EU: ne da bismo dostigli bilo koju EU ekonomiju u doglednom vremenu, to je nemoguće do kraja XXI veka, možda i do kraja XXII veka, nego da bismo ostvarili dohodak koji će obezbediti solidarnost s najsiromašnijim slojevima društva. Svesni smo da svoju autokratsku i izolacionističku politiku vladajuće SNS, SPS, PUPS, SRS itd. zasnivaju upravo na opredeljenjima 2.5 miliona birača koji su od 2012. propuštali svaku političku šansu da zahtevaju i ostvare ekonomski i socijalni razvoj. Umesto toga, društvena i sistemska metastaza: korupcija, klijentelizam, kronizam, samoizolacionizam i slom državnih institucija.  
  3. Srbiji je potreban celovit jugoslovenski prostor kako bi se obnovile pokidane veze jugoslovenskih narodi. Nacija bez države, ali ponosna na nasleđe koje je veće i važnije od svih aktuelnih post-YU državica, mora nastupati složno pred  svetom koji je u neredu, pred Evropskom unijom koja je zbunjena i slaba, ali jedina nudi kostur reformi. Srbija raspolaže i ogromnim resursom saradnje s Rumunijom, Bugarskom i Grčkom. I takva saradnja podrazumeva EU i NATO integraciju. Mi s tim svetom već imamo spone koje je aktuelna vlast neodogovorno raskinula, u službi zvaničnih ruskih interesa, i zato su nam važne Makedonija i Crna Gora, partneri koji su manji, ali trenutno brži i uspešniji.

GLAS!/The Voice!

osnovali smo svesni potrebe za novom evropskom, susedskom i bezbednosnom politikom. Uvereni smo da zaustavljanje pregovora sa Evropskom unijom koincidira s novom političkom regresijom s kojom se suočava celo naše društvo. Vlast i opozicija ne obećavaju ubrzanje evropske integracije, odbijaju ulazak u NATO. Ne nude sistemska rešenja za uključivanje u tokove evropske ekonomije: ukidanje granica, reforme finansijskog sistema, vladavina prava, podsticanje, poštovanjem zakonitosti i podrškom institucija, domaća ulaganja u produktivne sektore ekonomije.

Srbija je u političkoj regresiji od ubistva premijera dr Zorana Đinđića 2003. Njegovom eliminacijom trebalo je zaustaviti reforme, ugušiti energiju optimizma, i Srbiju neposredno uključiti u sferu interesa Ruske Federacije. Prelomna etapa regresije nastupila je 2008: svetska finansijska kriza, predaja Naftne industrije Srbije ruskoj državnoj kompaniji, koruptivna bezidejnost demokratskih snaga. Restauracija režima iz najcrnjih vremena poslednje decenije XX veka zaokružena je 2012. pobedom na predsedničkim izborima Tomislava Nikolića i formiranjem koalicije Srpske Napredne Stranke i Socijalističke Partije Srbije. Aktuelni predsednik Aleksandar Vučić najavljivao je reforme finansija, bolje susedske odnose i obostrano obavezujući dogovor Srbije i Kosova.

Na srpsku politiku, ekonomiju, institucije i zdrav razum razorno su uticale sve 4 velike evropske krize: svetska finansijska kriza 2008, ukrajinska kriza 2014, migrantska kriza od 2015, Brexit 2016, koji je, s populizmom i političkom regresijom Višegradske grupe, narušio unutrašnju i spoljnopolitičku snagu EU. Definitivno od 2016, srpska politika je sredstvo ruskog strateškog uticaja i kineskog prodora u evropsko tržište, verovatno i u evropske politike. Srbija je preuzela političku odgovornost za širenje ruskog i kineskog uticaja, s posledicama koje osećamo dok posmatramo kako odlaze ljudi, propadaju mala i srednja preduzeća, prosperiraju korupcija, klijenti, kumovi i najgore političke ideje. Ti uticaji već se osećaju u uspostavljanju odnosa netrpeljivosti vlasti i dela opozicije prema političkim razlikama, medijima, manjinama, susedima i evropskoj integraciji.

Zdrav razum ustupa pred agresivnom medijskom propagandom i hibridnim ratom u društvenim mrežama. Agresija je usmerena protiv Evrope, Amerike i suseda, sve do obaveznog školovanja, vakcinisanja, GMO. Vladini mediji i neodgovorna opozicija manipulišu stvarnom i izmišljenim nasleđem i posledicama NATO intervencije, umesto suočavanja sa uzrocima intervencije.  

Vlast nas ostavlja s neispunjenim obećanjima, odsustvom uverljive strategije za budućnost, sve oštrijom javnom retorikom, razaranjem svih društvenih spona, uništavanjem medija i odgovorne, racionalne javnosti, demonstracijama koje su svakodnevne. Vlast i opozicija su antidemokratske, proruske i autoritarne.   

Nakon kolapsa demokratskih snaga koje su izvele Peti oktobar i radile na promenama koje su usledile potrebne su nam nove organizacije i nove politike. Ponosni smo na prethodno angažovanje u Demokratskoj stranci, LDP-u i ostalim organizacijama politike i civilnog društva. Potrebni su nam jasni stavovi, bez klišea i oportunizma, potrebne su nam godine rada i borbe.